Док је Брехт позоришно прометејство изједначавао са друштвеним прометејством, наменивши му сазнајне задатке као најдубљи вид спознавања друштвено-културолошких стања која би требало да се „учине савладивим“, Антонен Арто у позоришту проналази „алхемијског двојника“, залажући се за позориште „у којем силовите физичке слике мрве и хипнотишу гледаоца“.[1] Узроци побуна, истиче Гојко Милетић, истоветни су – папирнате […]
↧